Пси залајаше. Кокошке се сћукаше под амбар.

— Помаже Бог, цуро! Је ли ово дом господина Киће Миликића?

— Ју! - трже се дете, стиште рад у руке и стругну у кућу.

Жене, мешаје, с тештавим рукама, чупаве и брашњаве, повирише на врата и за час се тргоше.

— О, о, добро дошли, добро дошли! Како ви, госпо’н капетане — истрча Кића из своје оџаклије.

Капетан се срдачно рукова. а за тим га пљесну по рамену:

— Па још, како је... Јеси ли ми здраво, јеси ли мирно... Јоване. проводај га мало .. Ја баш кажем, ’оћу да га нађем... Па како је... Јоване, уши му истрљај!...

— Разумем, господин капетане — рече пандур, погледа Кићу, прихвати се капе, па одведе коње.

Ко је тај капетан?

Зове се Спасоје Жеравица. Није давно дошао у овај срез а не мисли ни бавити се дуго у њему. Тако бар мисли он, или боље: његова поштована госпођа Цаја. Али та мисао што се марљивије гаји. то се у

Метаподаци

  • Господа сељаци: приповетка : ELTeC издање
  • Костић, Тадија П. (1863-1927)
  • OCR и корекција текста: Бранислава Шандрих
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарија Петра К. Танасковића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1896 -
  • Лиценца