Остала чељад слушају шта старији заповедају. У ту чељад спадао је, хтео не хтео, и Крста Миликић.

II.

Капетан Спасоје Жеравица

Једног летњег дана бануше пред Миликића кућу двојица путника, коњаника. Онај што иђаше напред, средовечан, сувоњав, с пуном жутом брадом и добро усуканим брковима, био је лепо обучен: у варошком оделу, шеширом на глави и лакованим чизмама на ногама. Човек, који за њим у пристојном остојању јахаше на мршавом мркову, што се једва виђаше испод гломазног турског седла и поштанских бисага, био је у турском оделу: чакширама и гуњу, с весом на глави и опанцима на ногама.

Одјашише у дворишту. Први лако скочи с коња, спокојно погледа к’о пред механом или својом кућом, а онај други притрча, те му коња прихвати.

На видику, у дворишту, беше само девојчица Лева, чељаде из те куће. Задубила се у некакву шару, па нешто загледа и броји.