Кућа Миликића задруга је на гласу. Тако је од давнина. Нико не памти да су се кадгод делили, нити да их је било мање од тридесеторо под једним кровом. И сад их има толико. Ту су: чича Јеротије и његови, па Бата Мојсило и његови. То су браћа, која имају синове, кћери и унучад. А од помрле браће осташе им: од најстаријег: снаха Обренија (коју зову: „Маја“) са њеним синовима и унучадима, и од најмлађег два синовца: Крста и мали Раде.

Пуна кућа к’о сат меда. Кад у њихово двориште ступиш, к’о у џемат. Велика шиндралија, стара и чађава, издигла се под облаке. Бог и чича Јеротије знаду кад је направљена. Па оџаклије: велика, нова и мала, стара. Наоколо, подаље, поређали се вајати к’о карауле, а испод њих салашеви, амбареви, пивнице, млекари и оставе. Двориште к’о тркалиште, а насред среде извио се столетњи раст, па све то још више дичи и краси

Чича Јеротије, старац у седамдесетим годинама, дуга раста, црне масти, крупан и личит Србенда, старешује у овој задрузи већ четрдесет година. Он јој је подигао глас и увеличао имање.