од воде прекрстити: „фоду“, а од вина: „фино“. Али Крста Миликић се преобрази! На њему се чудо зби! То му се познавало на говору, на лицу, на свакој аљетки и сваком покрету.

Ишао је брзо и онако, како би рек’о, да ће се сад сапети. Очи су му играте к’о на лоју. Говорио је к’о нико у селу, то јест, кад је он хтео тако. И радним даном и свечаником носио је чо’у и памукбез, на ногама ципеле ил’ чизме, а на глави шајкачу ил’ шеширић — „на еро“.

А што је поган језик имао! Псовао је и миша у дувару ! Па светиње! Знао је колико има капија на небу, и небеску чивију, где се вешају чакшире... А чељад само се крсте и шапћу: Боже ’прости!.

У кући никога не признаје. За Ђека вели : „премудрица“. Пуши дуван пред Бата Мојсилом. Стрина Маји руци не прилази. У селу не верма никог за старијег. Неће да устане попу Хрисантију, ни првим људима: Јаћиму Вулетићу и Стојадину Пошурлићу, које и чича Јеко почитује.

Оде у чаршију, па заноћи.

Оде на сабор, па омркне.

А они то нису научили..