I.

Кука Миликића

Да су сви људи. к’о чича Јеротије Миликић, пшенично би зрно било к’о и кукурузно.

Њиме се куну. Уш’о је у пословицу и узречицу. Веле: верујем ти, к’о чича Јеротију! А он то зна, па вели своме Кићи: у мене и ждребад треба да су паметна...

То је било кад су се споречкали, а шта је даље било, то зна сва капетанија.

Онда је Крста Миликић (а одатле и ми почињемо ову приповетку) изашао из војске. Издрж’о је пун рок. Било их је још из задруге у војсци, али на њему се чудо зби!

Ко зна како је где, али у нас је већ уобичајено, да исписник донесе у село по нешто ново. Ако ништа, извиће језик, те

Метаподаци

  • Господа сељаци: приповетка : ELTeC издање
  • Костић, Тадија П. (1863-1927)
  • OCR и корекција текста: Бранислава Шандрих
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарија Петра К. Танасковића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1896 -
  • Лиценца