ми капетани и ви што сте уз нас. Државни разлог! — подвикну он значајно — захтева... У осталом, то ће ти објаснити многопоштовани народни посланик, господин Продан.

— Наш је задатак огроман — поче Кића декламујући — огроман и преогроман... и хвала вама који сте ви... на премер... у осталом... објаснили ми на првом састанку и у своје друство ме примили.

Кића се заплами у лицу. Велико одушевљење навалило и загушило га, па му израза не могаше наћи.

— У осталом, относно што се тиче — продужи он шапатом — највећа је сметња у овим старкељама.

— То су тотови, безјаци !... То су кладе сувременом напретку — рече капетан, устаде и звиждућући, поче разгледати слике по зиду.

— На премер, само молим да се не чује, госпо’н капетане мој стриц, Јеко, глуп ти је ко гарнизонска чизма. Он је од давнина навикао да господари овим робовима у задрузи. Свако ради а он слади... Е, нема то... „Дух времена сад је таки.“ Па му је криво што му, даклем, и сад не иде све ко по лоју, што нећу и ја у бразду...