— Јест, кажем ја господин начелнику, а он вели: ето тамо тебе и господин Продана, па што ви учините, ја пристајем, пристаје и господин министар и сви. Ко је ваш и наш је. А то се, драги мој Кићо, по себи разуме. Свака влада тражи ослонца у народу. А шта је народ? Народ је велико стадо, коме треба добрих чобана, па да се стриже и музе...

— А народ, относно, мора уз влас’, хтео не хтео — додаде Кића.

— Мора, било милом, било силом. Нама требају само устаоци!...

— Одушевљени, на премер, не устрашими.

— Хоћемо устаоца! Хоћемо одушевљених приврженика, који ће неустрашимо... Ох, ала су красни, ала су гојазни — прекиде капетан, гледајући на прозор — Па што су за подварак... Збиља, колико их имате?

— Плована, госпо’н капетане? Имамо доста пловчића.

— Код вас су се испилили, или сте их купили ? — упита он, па пре но што ће сачекати одговор, продужи: — Држава наша то ти је једна велика машинерија... Државни службеници то су точкови на тој машинерији. Ми смо, драги мој, точкови;