— Бога ми, госпоска посла... Знам кога имам...

Соба дугачка и видна, с три прозора.. Намештена и уређена пола сељачки, а пола варошки. У једном углу је гвозден кревет с душеком, јорганом и белим јастуцима, а у другом широки дрвени, са шареницама, сламом напуњеним јастуцима и потшивеним војничким ћебетом. На столу, до прозора, чаша воде с цвећем, а око ње дуње и шућурке, перо и мастило, календар и правило пешадијске службе. О зиду виси огледало, окићено чубером и босиљком, два шешира, шајкача, доглед, револвер, чантра од црвеног бланка, слике неких царева и ратова. То је соба Киће Миликића.

— Кажем ја господин начелнику: нама требају људи млади, вредни, предузимљиви — рече капетан утирући чело марамом.

— Устаоци! — рече Кића и намести га на гвоздени кревет.

— Да, устаоци... Нама требају људи, који ће слободно заступати наша убеђења...

Кића јуначки подиже главу...

— Који ће и живот положити... Па како ти још... Здраво си, мирно си...

— Добро, господин капетане, како ви.