— Поднаредник Спасо! Ти си за полицију!

Ове речи увртио је у главу и у сну их је понављао. А кад га је, на скоро, командант батаљона похвалио, да има најлепши рукопис у трупи, он се одлучи, да, пошто-пото, ступи у државну службу. Тако је и било. Благодарећи милостивим људима, он се нађе на платном списку званичника дотичне среске канцеларије. Тад му није ништа остало, но да сву пажњу поклони свом изображењу, а то изображење састојало се у томе: да иде као окружни начелник, полако, с гимнастичким истурањем ногу, да носи пуну браду ко начелников секретар, и да се потписује ко први претпостављени писар. који после презимена навезе читаво „Соломуново Слово.“

Касније, као практиканат при једном министарству, носећи пенсију опште уваженој госпођи Соси, упозна се с њеном сестричином Цајом. (Чувена је „тетка Соса” у вишим престоничким круговима).

— Ви практиканат!

— На жалост... госпођице... толика дугогодишња беспорочна служба — одговори Спаса и дубоко се поклони.