жени, па се устумара по авлији, док му она не подвикне да јој не смета; он се онда дигне опет у дућан у коме се само окрене, па иде даље за послом, а ништа не свршава. Нигде не може да угреје место. Таман седне, а већ му се чини да дангуби, па се дигне иде даље. — „Куд ћеш, мајстор-Ивко! Седи, мајке, малко!“ веле му и заустављају га.- „Не ми се седи; имам си, ете, некуј послу! Ете, слава ми је прекосутра! Ајд' са здравје, па, ела-те, изволте!“ вели и одлази негде као мува без главе, али тек мисли да ради и отаљава нешто, јер није научио, смрт му је, да седи беспослен. Иде тако, па где види познанике, а он се онако уморан сврати међу њих и седне да се одмори: „Душа ми искочи!“ хукне тек Ивко. — „А што?“ питају га. „Па за то! А зар не знавате дек’ славим Ђурђов-дан?!“ — „Знамо де!“ И веле они, па поседи мало!“ — „Имам си послу. С Богом, па Бога ви нећу назовем, ако ми не дођете!“ вели и иде даље. Прође тако по неколико каФана, попије у свакој по једну ракију, почасти некога, па се дигне по махалама и тумара све док не огладни, а онда иде кући.

У очи самога Ђурђев-дана дошао је кући раније. Помагао је жени у кујни до неко доба ноћи, а затим извадио хаљине из сандука и очистио их сам својом руком. Нарочито је разгледао дуг црни салонски капут, који је поручио још прве године кад је у једној депутацији учествовао. Био је то капут бестрага дугачак, скоро до чланака и врло ретко употребљаван,