дани, а колико им тек брига скидају ови с врата! Неће им више мећава засипати у чергу, нити ће их »господар-ветар« шибати уздуж и попреко, од пете до перчина. Измилеће им Циганчићи у оно мало скромне тоалете своје и јариће се на топлим зрацима ђурђевскога сунца као гуштери. Тек онда ће видети колико су богати, јер им неће требати, излишна ће им бити и черга, кад се опруже испод звезданог неба и захрчу уз цвркут попаца и зрикаваца пољских. А сем тога ће овога дана и они сви, сви без разлике — па крстили се или клањали — омастити брке печеном јагњетином; залиће је вином, запевати и заиграти и засвирати за свој рачун. А купиће за тај дан јагње, — макар га украли! И ко се крсти, и ко се клања, сваки милет и свака вера, сви се радују Ђурђев-дану.

Па је ли какво чудо онда, што се и Ивко јорганџија радовао томе дану, кад му је, сем тога, тога дана и слава била?! Јест, тога ће дана бити широм отворена његова капија, и кућа ће његова примати у своја гостољубна објатија све, и зване и незване, и познате и непознате госте. А Ивко је човек гостољубив, мило му да дочека и почасти. Води рачуна о ономе коме иде и памти, је ли му враћено. Што је најбољега преко године у кући његовој, то се обично чува за славу. Најбоља ракија, најбоље вино, најбоље слатко, најбоља живина, и све што се може добро појести и попити, чува се преко целе године за тај дан. Спрема се, тако рећи, целе године онако