— За раћију, газда! гракнуше сва шесторица као из једнога грла.

— И мало ’леба и старе ’аљине, ако имаш, господару, знаш за Циганчики моји. Пет умрло, осам остало, па све мало и ситно како луле! Мало ’леба и старе ’аљине за Циганчики и старо за мене, ако имаш, да ти Бог да много крајцаре и дукате, голи су, гладни су, ако знаш за Бога, три дана... — добаци један, баш гочобија, онај са огромним лабрњама, а ужасна глупост му се читала и са чела и из очију.

— Суз бре! викну му чалгиџи-башија, а после сви, и полетеше песнице и маљице на несрећнога и неспретнога молитеља, и измлатише га добро.

— Нестрећо једна, кара га чалгиџи-башија и тресе главом и показује на Ивка, а да знаваш овога газда-Ивка како га ми знавамо, рече лупајући се у груди — три дана, нестрећо циганска масуричка погана муслафирска, забађава да му свираш, дор те не отера, па кад те отера, теке тагај да му кажеш : Фала!! Двадесет године тргујемо ми како једни човеци трговци сас овога нашога газда-Ивка, па не беше помеђу нас такав реч како данас од теб’! Одлази, нестрећо ! Па га стадоше опет млатити и изгураше га напоље без бубња и маљица. — Ако смо Цигани, не мора баш да смо Цигани! саветује га чалгиџи-башија на авлиским вратима.

Острамотија нас, много нас острамотија, газда-Ивко! правдају се ови унутра.