за сваку и своју и туђу, ма како безазлену и малу, погрешку, облива румен; кад су јој сваке ципеле тесне, па се нога чисто прелива преко ластиша од ципеле, а кад погледа, погледа испод оних дугих трепавица. Још је мајка чешља а она се мази, а мајка се љути. Грди је што има тако дугу и густу косу па је удара чешљем у леђа, а Јола се смеје.
Већ десет часова. Почеше већ да долазе. Прва је дошла комшиница Сика, Маријолина мајка. Дошла је да честита славу и да види ћерку, управо да је ревидира како је очешљана, како јој стоји одело и како се понаша. Мало јој је на брзу руку наместила косу, хаљине и белу лаку и провидну кецељицу, и посаветовала је. „Па, керко, кротка да биднеш! Да се срамујеш; у зем да гледаш како и прилега на удовичку керку. А ја саг ћу сам си па туј!“ рече Сика, поглади је по коси и оде онако облигатно забринута, онако како обично за часак остављају скоро све мајке своје ћерке које су им већ на удају.
Међу првима наравно да су били Цигани свирачи да честитају славу. Одсвираше неколико српских и турских комада. Затим почеше песму „Каква си красна, душице моја“ и отпеваше је до пола, отприлике донде : „Невина снаша спавала би рај-радо!“ а Ивко их прекиде.
— Доста, де! Несмо глуви у кућу! Па их послужи. Пита их: за што су?
