једва их стигну дечаци њихови који јуре за њима са пуним бошчама колача, а искривили шије као натоварене камиле. Јуре и батргају се попови, као да разносе депеше.
И код мајстор-Ивка је већ колач сечен и свећа запаљена. Велика красна свећа од пет и по динара, а за педаљ дужа и према томе и дебља од свеће Јордана, његова комшије, с којим се Ивко није баш најбоље живео. У пространом предсобљу и побочној собици стоје послужења, а крај њих већ стоји Маријола — једно младо и лепо девојче дугих курјука и бадемастих очију са дугим трепавицама — која је још пре две недеље капарисана била за овај дан. — „Комшике Сике“, рекла је Кева, „да ми дадеш твоје Јолче кад ни бидне слава.“ — „Да дадем, да дадем, комшике!“ рече Сика, па се обе комшике и радују и поносе; Кева што ће имати најлепше девојче да јој послужује госте, а Сика што ће јој кћи у тако одличној и домаћинској кући да послужује. Радују се обе комшинице, а радује се и Маријола. А није ни чудо! Та ово јој је тек друга година како је синедрија махалских жена нашла да је Маријола већ „поголемо девојче станула“, та тек је друга година како и њу уводе у друштва — истина само да послужује на славама, али за њу је то доста. После првог послуживања свога она је једну половину године уживала у успоменама на прошасту, а оне друге половине године сладила се надама на будућу славу. А таман је у оном добу, кад је за сваку ситницу,
