— А како би било бато, да поручим Маринку, да се и он са друштвом нађе? Младеж је, знаш, рада и да поигра. Не осећа она умора на жетви. И Мара ме је молила да те за то питам, а њу опет њене другарице.

— Зовни рођо. И ја волим да се младеж провесели. Нека бар запамте мобу у Радетића.

Или:

— Како би било бато, да „Горњу Њиву“ јако узоремо курузима?

-— Можемо рођо.

— А шта ти мислиш за „Крушик?“

— Па, како ти велиш.

Па тако увек. Што један рекне, други одобрава. Што један зажели, други испуњава. Увек слога, увек љубав и братски договор.

Па и жене њихове, Јованова Јока и Станимирова Станојка, пазиле су се као рођене сестре.

Никад и ни за шта, нису се њих две споречкале. Код њих се није знало за речи: „моје“ и „твоје“. Све је у њиховој кући било заједничко. Све су то оне звале једном речи: „наше“.

Једном се Станојка беше опасно разболела. Нападе је нека ватруштина. Само доброј нези и заузимању Јокином има да благодари, можда и за живот свој.

— Шта те боли, голубице моја лепа, тепа јој Јока, кажи Јоји твојој?

— Ту Јојо, ту.... једва изговараше Станојка. А од јаке ватре није могла ока отворити.

— Не бој ми се грлице моја. Чува тебе твоја Јоја. Не да она тебе.

Све што је сиротица знала, употребила је. Звала је од све муке чак и баба Ранђију.

И она дође.