I
Од старине чувена је кућа Радетића, у лепоме селу Раденковићу у поносној и богатој Мачви. Била вам је то некада велика, можда по највећа задруга у читавој Мачви. Али, воља је божја зар тако наредила, да од велике Радетића задруге остадоше само два огранка, два брата од стричева: Јован и Станимир....
Јован је био старији, а Станимир нешто млађи. Живели су у својој задрузи лепо и слагали се како само Бог милује и наређује. И ако нису били рођена браћа, опет то нико приметити не би могао, тако су се лепо пазили:
— О бато!
— Ој, рођо!
— Ја мислим да сутра жањемо „Алугу“.
- ’Ајде рођо.
— ’Оћемо ли звати мобу, или да зовнем надничаре?
— Како ти велиш?
— Ја велим, пре ћемо бити готови, да викнемо мобу.
— И ја рођо.
— Да закољемо за сутра оног јунчића? Знаш бато, моба је. Ваља радине бар добро на’ранити и напојити.
— Дела рођо.
