Мара је плод мога живота у народу, баш у оним крајевима, где је она поникла.

Још као дете, волео сам Мачву, јер сам и сам у њој одрастао. Доцније, као учитељ и полицијски чиновник, имао сам прилике, да ове миле крајеве, пуне успомена из свога детињства, још боље упознам.

Моја Мара, плод је мога срца.

Кад сам је писао, нисам се освртао на то: хоће ли у њој бити, те не знам неког „заплета“ те „отплета“ те три ста које каквих заврзлама, што све траже они, који приповетку хоће да укалупе.

Не!

Ја мрзим калупе и шаблоне.

Наш неумрли Вук казао је: „Пиши како говориш, па ће бити правилно“. За приповетку пак, ја мислим, да не би погрешно било рећи: Пиши како осећаш, па ће бити природно. Јер, не да се ни замислити, да се неприродно може осећати.

Дух не воли окове, а срце не трпи да му се заповеда. Оно хоће да је господар, а дух воли да је слободан.

Може бити, да у томе грешим. Или можда осећаје своје нисам умео лепо исказати? То не знам. Кад прочитате моју Радетића Мару, ви ћете ми то казати...

Од пријама моје Маре, какав у вас буде нашла, читатељи, зависи: хоћу ли још које чедо своје у свет пустити, или ће она, у фијоци мога стола, смрт своју наћи; а ја гледати свога посла и учити ове моје миле Ужичанчиће: буки = аз — ба!

На Тројице 1894. године

у Сјечој Ријеци.

Мих. Сретеновић,

учитељ.