Мара, мезимица и јединица Јованова, љубимица и понос богате куће браће Радетића....

Негом Јокином Станојка се са свим опорави од тешке бољетице. Још више су се од тога доба волеле и пазиле.

Слога и љубав царовала је у задрузи Радетића, па им је и кућа у свему напредовала.

Добри домаћини, пријатељи њихови, често су пута њима своје млађе корили:

— Срам вас било, што се на Радетиће не угледате?

Али, било је Вога ми у селу и таквих, који су овој лепој слози Радетића завидели. Често пута чућете по неког од завидљиваца, где у сеоској механи, поред полића ракије, бенавећи се тек почне:

— Ја. Лако је Радетићима. Пуна кућа свега на све стране. Што год душа зажели имају. Сто и педесет дана најбоље ораће земље, па све скоро груписано. А већ колико имају коса ливаде, да и не узимам у рачун. Па забран ’нолики!

За саме грмове из њи’овог забрана, могли би, вала људи, купити све наше имање, што нас је год, ’воде јако у мејани. .. Што да се не пазе.... Што се не би слагали?...

— Вала ја кад видим њи’ове коње и тарнице, чисто ми срце порасте ’воде к’о бундева. Да ми је стећи ’наке коње и кола, па ништа више не бих овог света желео!...

— Иди кијаче један!

— А шта би ти, са ’наким коњма, кад би ти и’ Радетићи баш и поклонили? ’Наким коњма треба нега, треба ’рана. Ни твоја кућа није к’о ар Радетића! А немаш ’ди ни ону кравицу да из’раниш, што ти кућу мрси.

— Ја л’ си луд, болан. Баш би се зорли забринуо шта би с њима, кад би ми и’ ко дао.

— Ја шта?