И тако сваки дан.

Рекне ли само Станојка:

— О Јојо!

— Ој, голубице моја....

— Да ми је то и то....

— Сад кућо моја. Сад ће Јоја уредити и донети.

И за тили часак, жеља јој је испуњена....

— Ја, благо њима, како се лепо пазе, говориле би међу собом комшинице, враћајући се од болеснице.

— Анђелске душе, децо моја, рече стрина Живана.

— И ја је, еј, нешто волим, рече сеоска алапача Ката.

— Него жене, да вам нешто кажем. Ја све држим да је то све масло оне тамо удовице с крај шора. Мисли јадна ти је, уз’о би је Станимир. Лепо би било, Бога ми, увалити се у богаство Радетића. Али ’оћеш. Много је мачку говеђа глава.

— Истина, како ти рачунаш, прија Јело, да л’ би је Станимир жалио?

— Ја шта, јадна друго!

— Знаш, ја мислим, ди нема деце...

— Зар је она, жено, за то крива? Бог је тако наредио, рече стрина Живана. Воли бо’ме њу Станимир, к’о очи у глави.

У том се разговору разиђоше.

Да ли од баба Ранђиног угљевља, или од оних докторских лекарија, ја вам поздраво не умем рећи, тек Станојки пође на боље.

Јован и Станимир, гледајући ово, топили су се од милине. Не зна се ко је на кога више утицао. Да ли љубав Јоке и Станојке на њих, или њихова братска пажња на Јоку и Станојку...

У средини ове, Богом благословене слоге и љубави, расла је и развијала се, као мирисна ружица у питомој градиници, под благим зрацима сунчане топлоте, лепа