Кер дотрча, а она ону воду пљус по њему.

Кер се стресе и побеже.

— Не бојте се, рече опет баба Ранђија. Набачено јој је, али Бог ће дати те ће добро бити...

У том и Станимир стиже из Шапца. Ишао је доктору. Он му је показао све каква је болест, и доктор је дао лекове: Једно мање срченце црвено обојене водице, да пије по шест кашика на дан. Три пре, а три после подне. Једно много веће срче, у ком беше нека бела вода као млеко. За њу му је казао да изруче у једну чинију, и ту да квасе крпе и ладе главу. Чим се крпа на глави угреје, онда одмах квасити другу.

Станимир је то све лепо упамтио.

Одмах јој дадоше од оног лека, те попи једну кашику. У онај други умочише чисту крпу и обложише главу...

Станојка се умири. Мало после па и заспа....

Кад се пробудила, била је веселија. То јој се баш и по очима познавало.

Јока је била весела. У себи је по стотину пута благосиљала баба Ранђију, и шта јој је после дала, то њих две најбоље знају. Главно је да баба Ранђији није било криво.

Кад се пробудила, Станојка погледа у Јоку, а у очима јој се заблисташе сузе, сузе благодарности.

— Би ли штогод јела, голубице моја?

— Не могу Јојо!

— ’Оћеш да ти Јоја упржи листића?

— Не могу!

— А млечницу?

— Ни то не могу!

— Па немој тако кућо моја. На зор треба да је’ш. Не море се тако живети, рано моја. Дела, избери шта би јела, Јоја ће ти одма’ спремити.