— Дај дер ми, у једном топраку рано, донеси с бурана неначете воде.

Јока донесе.

Баба Ранђија, примивши воду, седе поред огњишта.

У кући владаше мртва тишина... Сви са неким страхом и неком поштом гледаху шта баба Ранђија ради.

Она извади из конђе жуту подугачку чиоду. Машицама извади једну повелику жеравицу, па је излупа. Прекрсти се, па набоде једну жишку чиодом и спусти је у воду....

Угљен цвркну и оде на дно.

Баба махаше главом.

Тако још неколико.

Пеки угљен потоне, а неки пливаху поврх воде.

При овом послу баба Ранђија изгледала је достојанствена. За цело време, док угљевље бацаше, говорила је у себи неке неразумљиве, тајанствене речи. На послетку поче гласно:

Мешајући прстом по води, говораше даље:

— Шта је лепа сестро, упита је Јока.

Лице се бабино, као мало разведри.

— Не бери бриге, рече она.

Оном водом, пошто болесници даде, те се трипут напи, уми је по лицу, а за тим јој истом водом сваки делић тела помаза. Кад и то сврши, изађе у авлију и вабну кера.