сам Србин, и ништа не бих волио, него да причам само миле и лепе догађаје из живота мога народа — али — кад сам узео перо — не вреди ми лагати. Ја морам изнети подједнако и добро и зло...

Да вам га опишем само:

Средњег раста сувоњав и прав к’о свећа; очи и коса плаве, али му из очију бијаше нешто што могу крстити: безобразлуком. Кад би у старе жене биле онаке очи — сељаци би је назвали вештицом. Лице му беше дугуљасто опточено малом кестењастом брадом; на сред лица сеђаше велики кукаст нос, али тако, к’о да га је неко после усадио, јер беше накривљен на десну страну. На горњој усни беху мали брчићи испод којих — кад говори или се смеје — провириваху ситни бели зуби. Тело му беше доста снажно и здраво.

По ношиву био је „кевиљ“. Лепе кошуље, срмајли јечерма и тозлуке, преплетени опанци, шарене чарапе, вишњев вес са свиленом кићанком—испод кога беше углађена и зачешљана коса — све беше чисто к’о да је сад из дућана.

Ето, тај се човек био заглед’о у Анђелију.

Шта није чинио и радио не би ли му пала шака. По читаве ноћи мишљаше само о њој. Тражио је по селу момчад и плаћао колико није право само да је из куће измаме... Кад је видео да то ништа не помаже — онда је кидисав’о жене да то оне учине... Али, Анђелија беше паметна, па кад јој Петрија Митрова то помену — хтеде је смождити.

— Срам те било! — рече јој.

— Зар мене срам; мене маторе жене? — узвикну Петрија.

— Ти ниси ни жена!.. Јер да си жена, ти би гледала твоју децу и твоју кућу, а не би се бавила ћоравим пословима!