као „жесток“ ћата; а што је умео „сочинити“ то не беше више; није се у томе бој’о ни капетанова ћате.

Стриц га, најзад, ожени, не би ли га кући окрен’о — аја не помаже!... Месец — два радио је, вајно, код куће, па онда одуста са свим. Све се налазио код суднице, у мејани са ћатама капетановим, па им најпосле поче и тамо одлазити „да се — вели — поучава.“

— Шта ћу — говорио је стрицу — кад ме је бог оваког створио? Не могу ја мотиком ни косом маћи. Мени је бог ово одредио. —

Стриц беше човек прост. Он мишљаше да је то истина; да је богу угодно да пусти на његову кућу „наказаније“ за његове знане и незнане грехе — слеже најзад раменима, рече: „божја воља“... и више није ни наваљив’о на Вука да ради.

Вук је и даље агов’о и благов’о. Радио је што је хтео. У кући је заповед’о и морали су га слушати к’о год и стрица домаћина. Одлазио је у варош, канцеларији — једном речју: свуда где је хтео. Зарађив’о је на писању и трошио немилице. Није он био од оних људи који су кајишарили да би стекли — он је кајишарио да би благов’о. Са осмејком би тек рек’о: „ђаво дон’о — ђаво и нек носи!...“

Према томе није никако чудо што је пост’о „нокташ.“ Жена његова поста му гадна. Он тумараше по селу од куће до куће, и што је год видео младо и лепо — сматраше да је његово. Највеће му је задовољство било: да затре чедност у младом чељадету...

Ја бих волио да вам нисам ни помињ’о о њему: у мени се мути утроба и гади ми се кад о њему причам, а нарочито о тој његовој гадној навици — али морам!.. Верујте ми, не бих ја ни помен’о имена његовог — да и он није им’о удела у јадном животу Анђелином... Ја