Био је јединац у оца и матере, па нешто то, нешто болешљивост његова у детињству — па га родитељи размазе. Ништа није горе од мазна детета. Нико му у кући није био прав. Од радова није хтео ништа да ради, то га тако отац и мати даду у школу, која од вајкада постоји у Глоговцу.

Он је био даровит и врло лако учио, тако, да га је учитељ у почетку „Псалтира“ поставио за „најстаријег“ ђака. Осим тога он и певаше лепо к’о славуј; а учитељ опет имао је ту ману да све кроз прсте гледа оном који је добар певач... Дакле и учитељ га је мазио. А он, видећи, да му нико ништа неће, тук’о је немилице своје другове. Ако би се ко на њега потужио учитељу — тај би страд’о после...

Тако он сврши и „Псалтир.“

Учитељ посаветује оца његовог да га да у Шабац „на науке.“ Овај пристане и тако Вук оде у Шабац.

Али у Шапцу не беше к’о у Глоговцу. И тамошњи учитељ је волио добре певаче, али је и казнио сваког који би био безобразан. За ону годину изео је Вук више батина него што има косе на глави.

Канио се неколико пута и да бега кући, и то би заиста учинио само да није било Китога. У то време Китог је био обраст’о густом шумом; а Вук се опет много бој’о својих имењака што у шуми живе — па га је то задржавало.

Издржа јуначки годину дана. Но отац га опет даде и друге године, и то опет код истог учитеља да се још „мало поучи.“ Опет издржа по године. Тада му умре отац, и њега стриц врати кући.

Беше већ читава момчина, али ништа не рађаше. Бадава је стриц вик’о на њ’ — ништа га се није тицало. Он је врљ’о по вас дуги дан по селу, налазио се око кмета и тамо је кад што пискар’о. Изаш’о је на глас