XI

Сви су укућани — к’о што рекох — волили Анђелију, али је — чини ми се — нико није волио к’о чича Стеван. Никуд он на даљ без ње не би иш’о; никакво весеље у селу — на које беше-позват — није било без Анђелије. Чича беше научио да га она двори. Он је био човек, који ’оће кад и кад да протера ћев, који оће да се поноси са оним што има. Рекну му људи:

— Добра ти сна.

— А кад је у мене шта било рђаво? — запит’о би он поносито.

— А Анђелија вала и беше за хвалу. Ако су где год на свадби — к’о оно кад су Ику за Перу Марковог довели — младе дворе своје свекрове. — Анђелија одвојила од свију; и по лепоти, и по висини, и по владању... Није дакле чудо ако је многи младић за њом уздан’о... Ја ћу да вам причам за једног.

То је био Вук Срдановић.

Има код-нас на селу људи који су пола сељани а пола господа. Сељаци су само по оделу — а господа по свему осталом — јер не копају и не ору. Међу таку сорту људи спада и Вук...