Живана изађе из собе.

— Шта радиш, ћери?

— Варим ракију, мајко.

— Јеси л задремала?

— Нисам још.

— Добро се држиш! А шта ћеш ћери: сви знамо да није лако бити млада. Три пут нокти преко зиме — с ногу спадају.... Најтеже је у зиму...

И Живана оде у собу.

„Нек спадају, вала! — мишљаше Анђелија. Ништа није лако на овом свету; све је тешко што год човек ради, само ако ’оће да уради к’о што треба“....

Узвари ракију, усу у чашу и оде да послужи Дражу.

— Баш ’оћеш да пијеш?— пита Маринко Дражу.

— Бога ми, ’оћу!

И попи пуну чашу.

— ’Оћеш ли још? — упита Анђелија.

— Нећу више — доста је.

— Сад ћеш бити још пијанији! — рече му Маринко. — Јок, богме! Сад сам баш трезан. Лепо осећам — кад пијем — како ми односи пијанство из главе. Сутра ме неће ни глава заболети — а ти ћеш бити к’о изломљен.

Поседеше још мало па се и они дигоше кућама.

— Ама људи — рече чича Стеван — најбоље ће бити да ви ноћите.

— Јок! — рекоше они.

— Помрчина је

— Није; сад је од снега убелело па се види к’о у по дана — рече Дража — лаку ноћ!

— Лаку ноћ!

И одоше. Анђелија их испрати до капије, поклони им се и изљуби их у руку, па се врати у кућу да свекра намири.