Не седи се чича Стевану никако код куће; све да му је да куда изиђе.

— Ко је отиш’о да положи кравама? — пита он.

— Сава.

— Ко је отиш’о у лужњак свињама?

— Миладин.

— Снајо?.... Дај-де ми нађи мога коња (штап) да и ја куда макнем; никако ми се не седи код куће.

Снег веје како је богу воља. Чича умота главу шалом; на руке наби рукавице и узе штап. Анђелија га испрати....

Тога вечера окупише се код чича Стевана: Маринко Мандић, Живан, кмет, Дража и још неколико њих. Дошли да поседе и разговарају и да прекрате дугу ноћ „к’о цареву годину.“

Анђелија је дворила и служила. Људи се разазурили к’о код својих кућа; дирају Дражу и шале се један с другим. Све то зачињаваху чутуром што је Анђелија додавала.

— Види-де, дијете, пада ли још снаг! — рече чича Стеван.

Анђелија изиђе, па кад се врати рече:

— Пада.

— Е иди сад донеси још пића. ’Оћу да пијем јер сам расположен.. Само да неће скоро престати.. Ала ће ово да буде с’оник!.. Деде, Дражо, јави једну. Волим ти гусле него тамбуру, а за „музуке“ (ћемане) не марим никако.

Анђелија оде по пиће а Дража узе гусле, загуде, загуде, па онда поче певати.

Пола ноћи је давно превалило. Дража једнако накарада: час пева уз гусле час задиркује све. Људи се смеју или слушају а Анђелија двори и служи. Чим нестане у чутури, она иде и точи. Кад год би се натраг вратила чича Стеван је пита: