— Охо! ово дува баш!

— Зима је.

Чича изађе, па — кад се врати натраг рече:

— Имаћемо данас снега. Него ти, снајо, наложи добро вуруну.

— Оћу тата.

Свану.

Небо убелело к’о самртни покров; облаци се на њему сталожили па готово пали на земљу; „маџарац“ (северац) уједначио па реже к’о бријачицом; врапци жалостивно цвркућу... Настала је тишина, она нема тишина, која увек предходи промени времена, и у којој ти сваки гласак јасније звучи...

На једаред поче оретко падати перо по перо, велико округло и изрецкано: чини ти се да звезде падају; мало по мало почеше падати ситнија али чешће.... док осу.. .

— Снег, снег!...

Деца појурише на праг; старији се нагоше па гледају кроз процепљену артију на прозору... Свима срце радосније закуца; сви рекоше:

— 'Вала богу!...

А снег само падаше. Већ је убелео земљу; побелеше и кровови на зградама; само кућни кров још није с тога што је угрејан те се на њему топио.

— Дај-де, дијете, мало снега овамо! — рече чича Стеван отворивши прозор.

Једно од деце додаде му.

— Сув к’о песак!.. Ала ће бити с’оника! —рече чича.

— То ће ваљати! — вели Нинко. — Моћи ћемо осећи и довући јапију.

— Моћи ћемо... Децо, у собу! Гле ти њих како јуре!

И чича Стеван гледаше задовољно како стопе дечије остављаху трага у снегу.