Ова два млада путника кроз живот — састала су се случајно на једној стази. Њихова циљ беше једна иста. Њихови путови беху једну исти... Они су се најпре спријатељили, па онда заволили. Заволили су се оном силном љубављу, оном вечитом љубављу која до гроба траје; а после смрти као цветак на гробу мирише и оживљава...

Нећу вам причати о оном што је било у вајату; није да не умем — него нећу. То ће знати сваки онај који је ожењен и свака она која је удата — и без мене; а који су нежењени и неудати — знаће за кратко време... та живот бар брзо пролази!..

Они су крили своју љубав и пред млађим и пред старијим. Кад год би морао Миладин коју реч са Анђелијом проговорити — у присуству укућана — он би оборио главу и поруменео: тако исто и Анђелија. Они се никад нису звали именом, него, Миладин је њу звао: дијете а она је њега довикивала узвиком: еј ти, или: о еј !

— Дијете! зове те нешто Марта.

— Сад ћу! одговорила би Анђелија.

— Еј ти! зове те тата у собу.

— Ето ме сад — одговорио би он...