— Е, рано моја, тако ти послушај твоју тетку. Немој да би што заборавила!... Па кад дођеш у своју кућу ти овако ради: прво и прво, гледај да се не замериш свекру и свекрви; буди увек готова да их услужиш: куд они оком — ти скоком! Они су ти од јако и отац и мајка... Девере пази к’о и свекра! Ти немаш рођене браће, па ако им се будеш додворила — пазиће те к’о рођена браћа... Са јетрвама се пази и слажи! Немој никад да им идеш „уз косу“, увек попусти, јер си млађа... Заовице призови, очешљај их, пољуби и прошали се с њима... Дечицу изумивај и очешљај.... Увек се нађи у послу! Буди свагда весела: смеши се — и ако ти се не смеши; певуши — и ако ти се не пева!... Онда ће морати помислити да си ти ваљано чељаде и да ти је мила њина кућа — па ће те заволити.

Анђелија ћути, Спасенија настави:

— Па и њега надгледај, дете моје. Гледај да му је увек обућа чиста и ометена, да има чисте рубине — па кад у народ изађе нека рекну: алал јој матери! Моли се богу нека ти он здравља да па ради! Немој да нам образ црвени! Ја оћу, кад тамо дођем, да ме слатко дочекају; нећу да ми рекну овај и онај и да се на ме мрште! То је, истина, по тешко, али ти се промучи! Нема ништа без муке! Млада си, па ти неће ништа валити. И шта вали мени, шта вали твојој матери? — ништа. А ми смо се, богме, много намучиле... Од чега су ми седи ови чупци — нису ваљда, од бела босиљка!.. Па, рано моја, чувај свој образ и поштење, то нека ти је светиња! Света има свакојака. Немој да те поперу по устима, јер, то би ти убило и оца и мајку... Волила бих те видети и мртву него непоштену! Нека имаш царево благо а немаш поштења — ниси ништа: а имај поштења, имаш све!... То ти тетка каже, па ако ме послушаш ти ћеш ме благосиљати, а ја волим да ме поменеш по добру него по злу...

Кад то рече устаде и оде редарама у кућу.