Право да кажем: првих дана она никако није ни мислила о Миладину. Њих двоје беху к’о два путника кад се сретну: гледе се, виде да су људи — и то је све... Док јој је на очима и мисли о њему; али како одмакне — к’о да га никако и нема. У души њеној не беше ни једног осећаја за њега; сва њена брига била је: да задовољи свекра и свекрву, за то је о Миладину слабо мислила.

Али, пошто је пребринула ту бригу, пошто је видела да је сви у кући лепо гледе — она је онда хтела још нешто... Чудна је душа човечија! Она никад није задовољна са оним што има: — за час зачама па и ако јој је добро.... Она, дакле, тражи промене тражи нових сласти...

Тако је и са Анђелијом.

Пошто се додворила старијим и пошто се умилила млађим — пошто је скинула тешки терет са душе, она хтеде и да воли и да је воле. Љубав је потребна души човечијој к’о што је потребан ваздух и лебац телу његовом....

Миладин беше наочито момче. Као благ ветрић на врућини, запа’не те здравље и снага његова; стас имађаше момачки а тело вито. На витом телу почиваше лепа глава осењена свионом косом. Чело му беше ведро к’о небо у пролеће; око смеђе и сјајно, али сјај његов не бијаше дрско к’о из црног ока — него некако нежно; образи пуни и једри, усне мало испупчене к’о у каквог добричине.

Младост воли спољну лепоту — и Анђелија ју је заволела.

Миладин беше благ и добричина. Његова највећа жеља била је да задовољи оца и мајку. Ништа не беше под небом што он за њих не би учинио. Највише се само онда радов’о кад су они радосни били — и он је заволио Анђелију што је оцу и мајци му на задовољство служила.