Дође јој по неки пут и тешко, али она сама у себи рекне:

„Треба претрпети — није ово до века.... Баш да видим могу ли!...“

И тада се опет насмеши. _ -

У кући су о њој говорили: „Ово је злато; ово је божји дар!“ а у комшилуку: „ово је анђео!.. Баш јо ова Живана срећна: што год снаја имаде — све ваљане!..“ И сама баба Симана која једаред рече Живани за Анђелију; „ново сито о клину виси“ — увиде да је погрешила, и, што је најглавније, признаде своју погрешку јавно — што није никад дотле учинила — рекавши једног дана Живани:

— Е, Жико, ја погреших кад ти оно рекох за твоју Анђу!

— Е, признајеш ли?

— Признајем. Овако што нисам у своме веку видела.

— Ето па види!

— Ама, јел увек овака?

— Увек.

— Ово ће бити или одвише срећно — или одвише несрећно! — вели баба Симана.

Анђелија је чула да је свуда хвале и тим се поносила.

„’Оћу и од данас овако! 'Оћу да будем вредна, ’оћу да будем умиљата, ’оћу да будем поштена!... Молим ти се, господе, не дај ми друге памети, и дај ми здравља!..“

Миладину је играло срце од радости. Он је толико волио свог оца и мајку, да није више ништа ни тражио. Кад год би она хтела да га мало боље услужи — а то је увек чинила кад је добила прилику да буде с њиме на само; иначе је беше стид, — он би рек’о:

— Нека, дијете, нека! Само ти гледај да си њима права — а за ме не бери бригу!.. Ја то могу све сам...