непцима, загрцне се — али не оставља свога места... вели: „док се дима не надимиш — не можеш се ватре нагрејати.“

Тако је свуда по сеоским кућама — па тако је и у чича Стевана.

И они су сели око ватре те сметају редарама. Ко о чему, оне се само туже на ружно време.

— Ала је ово јад! — вели Стеван.

— Баш, бога ми! вели Нинко.

— Е што јест — јест — поштенија је зима,

— Како није поштенија? Увати мраз, падне снег, а ти се утоплиш, па сув ти и опанак и обојак. Овако — куд год макнеш мораш бос — потрули обућа — вели Нинко.

— Донеси-де дијете још ракије!

Само Анђелију није мрзило изићи. Она трчаше на све стране. Тражила је посла и где га нема — јер ништа није теже него дворити и стајати на једном месту.

Донесе — ракију и наслужи.

— Нека, дијете; дај чутуру амо — а ти гледај посла.

— Иди-де јетрвице донеси воде — рече Марта, која је била редара.

Анђелија оде на воду.

Тек што се вратила, а деца у соби дигоше ларму.

— Види — де, ћери, шта им је! — вели Живана....

— Јетрвице, донеси-де које дрво.

И тако у дугу дану.

А кад се у вече изда вечера, кад се старији огреју и оду да лежу, онда рад у руке — па до по ноћи.

Све је Анђелија радила... Са свима је била у миру и љубави. Са Мартом и Станом пазила се к’о са сестрама; Миленију је поучавала у раду; била је спрам ње к’о старија сестра — те је тако — за кратко време — и постала њен поверник. Све, ама све, опричала јој је Миленија; у ње не беше тајне пред Анђелијом... Децу је надгледала и миловала.