проблагујете.... Е, ајд, ајд, сад! Теби треба ранити — ми можемо мало и поседети. Дан је за рад — а ноћ за одмарање....

Миладин га пољуби у руку па изађе. И они поседеше мало па онда се разиђоше сваки на своје легало.

Анђелија је ту ноћ спавала са матером у своме вајатићу. Смиљана јој је причала све што је од Живане чула, па ју је саветовала да и даље тако ради.

— Не бој се ти, нано! Нећу ја осрамотити ни нашу кућу ни твоју седу косу! — рече Анђелија с поносом и поуздањем.

Онда је питала за укућане, за свако по наособ; од најмањег до највећег.... Прешло је пола ноћи кад су заспале....

Сутра дан пошто су ручали, чича Илија заповеди да му се упрегну коњи. Кад све би готово поздрави се са пријатељима, посаветова плачну Анђелију и Миладина, рече Смиљани и Спасенији — које нешто шапутаху Анђелији — да седају, па — пошто ове седоше — прекрсти се, узе узде те седе и сам.

— Збогом пријатељу! збогом пријо!...

— Збогом пошли! — викнуше сви.

Он ошину коње и излете на капију коју Анђелија беше отворила....

После недељу дана и чича Стеван доби позив од пријатеља. Анђелији срце играше у грудма. Та видеће опет своју кућу и своје другарице!...

Прва субота која дође беше велики год за Анђелију. Поседаше у кола: чича Стеван, Живана, Дража и Анђелија — и одвезоше се у Салаш родитељима Анђелиним. Миладин — по реду — иде тек доцније и то сам.

Тамо су пили и веселили се; а за уздарје Анђелија је однела дар свима својима бившим укућанима...