После даривања Смиљана и Спасенија усташе иза совре и одоше Живани. Људи су седели и пујући разговарали. Анђелија је дворила и служила их пићем.

— Ама добри ти волови у отави под кућом — рече чича Илија.

— Ја.

— Јавља ли се трговаца!

— Јавља.

— Па што не даш?

— Не можемо да се погодимо — вели чича Стеван.

— Шта ти дају?

— Ајде види најпре па ћу ти казати.

И дигоше се сви те одоше у ливаду.

Жене разговарају о својим пословима. Живана прича каки је ред код ње у кући: прича им о Анђелији о њеном раду и владању. Смиљана јој само благодари...

После вечере поседеше мало. Чича Илија потражи зета да види. Миладин дође поцрвенео сав к’о рак кад се укува. Приђе старцу руци.

— Жив био! Па камо се ти, море, данас? — упита чича Илија.

— А, то ми је ратар! — вели чича Стеван — он једнако по градинама.

— Па како, море — а?

— ’Вала богу! — вели Миладин а оборио главу и гледа у носове од опанака.

— А како ти снаша, слушате ли ви ваше старије?

— Хе, хе, хе!... слушамо — ја шта ћемо! — одговори стидљиво Миладин.

— А слушајте, боме, синко! Кад нећете свога старијег — ја кога ћете? Вама нема бољег пријатеља од ваших родитеља. Мени је врло мило да о вама лепу реч чујем.... Пазите се, слажите се; па кад је и слога и пажња и вредноћа ту — онда и сам бог помаже. Сад сте млади — па радите да би зарадили да имате под старост да