— ’Вала богу! — рече чича Илија.

— Је ли на дому све здраво и мирно?

— Све, богу вала!

У тај пар уђе Анђелија.

— Па како моја Анђа?

— К’о јабука! — рече чича Стеван.

— Слуша ли?

— Слуша.

— Чује, ваљда, све?

— Није, богме, него ти је к’о чела. Што уради — урађено је!

— Е нека, нека! То ми је мило чути! — рече чича Илија.

Анђелија наслужи ракију.

— Деде, ћери, па иди тамо мало матери, а овамо пошљи Миленију, — рече чича Стеван.

Анђелија послужи све, поклони се и изиђе. Мало затим дође Миленија...

— Па како, пријо, уме ли моја Анђа да послуша? — упита Живану Смиљана.

— Уме, пријо.

— Је ли окумешна?

— Око свега! рече Живана.

— А ја сам је свему и учила. Велим: требаће јој.

— Имала си кога и учити!... Нека нам је жива и здрава па да се поносимо с њом!...

Смиљани куца срце а вркћу сузе.

— Само ти с њом, пријо, лепо....

—- Са оваком се мора лепо....

— ’Вала богу! — рече Смиљана. Дан-ноћ само сам о њој мислила.... Велим млада је: — 17 година, пријо, сестро! — неће умети.... А оно, виш.... Е, нека, нека....

— А како се влада? — упита Спасенија.