-Анђелија спусти чутуру на сто, поклони се и изађе на врата а одатле полете на капију.

У авлију улетеше вранци чича Илини. У колима сеђаше Смиљана и Спасенија у „закошарку“ а чича Илија сам држаше узде. Он се није мог’о одрећи своје старе навике да сам кочијаши. Крај њега сеђаше Милисав.

Сви укућани беху изишли да дочекају госте. Чича Илија устави коње па с кола викну:

— Помаже Бог! '

— Бог ти помог’о!

Чича скочи с кола. Сава стаде пред коње, а Анђелија приђе те пољуби оца у руку.

— Жива била ћери!

— Нуто, нуто маторог како скаче — к’о да је младић! — рече чича Стеван.

— Бога ми и јесам! Ето прије нек пресуди!.. Како си?

— Вала Богу!

И ту се изљубише.

Чича Стеван приђе колима а чича Илија се заређа љубити: са Живаном, с попом (пошто је најпре рек’о; оче благослови!) с кметом, Нинком и другим укућанима. Младеж њега љубљаше у руку.

Смиљана и Спасенија изљубише се такође са свима, осим само што су попу пољубиле у руку.

— ’Ајте у конак — рече чича Стеван.

— Ама има неких ствари у колима — рече чича Илија.

— Донеће се све!... Ниси, ваљда, дош’о у лоповско село!

— Па добро, добро!

Па се диже с попом и кметом у конак. Смиљана и Спасенија одоше са Живаном и Анђелијом у кућу, а чича Стеван нареди Сави да испрегне коње и одведе у ар..

Онда се и он врати у конак.

— Па, како пријатељу?