рукава црвеним и плавим памуком; по кошуљи — с преда опасала „лекедов;“ на ногама чарапе ишаране разним плетивом; дугу косу оплела у перчин — у који није уплетала „урочице“ и „калајлије“ — па је спустила низ леђа.

Била је, вала, и наочита. Одрасла, крупна па здрава. Чело високо, обрве црне, танке па се сјаје; очи црне па велике, образи к’о пришт, усне румене к’о трешње кад заруде, прса округла па једра: лепо видиш дојке како опиру у кошуљу.... Да јој савијеш руке око врата, да те погледају оне очи, да пољубиш оне усне и образе, да те такну она прса, и да те запане мирис оне чисте девојачке душе — па да умреш!... Јес, бога ми!... а бог није мала заклетва....

А умела се и владати што је ретко... Оћеш ли да дочека, да испрати, да послужи — ни варошка јој није равна! Нема јој мане ни у чему — па то ти је! Кад разговара паметно разговара, кад пође девојачки пође; а кад стане с другарицама, лепо видиш да је одвојила.

— Тако, дијете, сад си спремна — рече јој тетка — Твоје опанке подај Ики нека носи, да би и она пошла твојим трагом.

— А Станији? — упита она шапућући.

— Њу повуци за нос кад из авлије пођеш.... Јес упамтила? рече тако исто тетка.

— Јесам тетка.

— Па онда, рано моја, не спремај у твој пртљаг игле и друге ствари.

— Зашто тетка?

— Не ваља се!

— Добро.

— Па онда, сејо моја, кад сутра — ако бог да — на венчање пођеш, раздреши све завеске и чворове на себи.

— Оћу тетка.

Тако њој лепо казује Спасенија о свему па онда рече: