— Она се сирота само снебива — одговори Сава.

— Само о снаји. Вели: „кажи, пријатељу, прија Живани нека ми поучи Анђу у кућанском реду. Кажи јој да сам је молила по сто пута. Анђа је паметна — она брзо сприма!..“

Анђелији засузише очи.

— Немам је, вала, чему учити — она је њу изучила свему добром и ваљаном... —

Дође и недеља. Анђелија уранила па успрема и уређује. Чича Стеван наређује да се прасе пече; Живана одређује које од живине да се закоље. Све се устумарало тамо и амо. А како и неће! кад треба дочекати „пријатеље“.

Чича Стеван — пошто је наредио шта треба радити — диже се до цркве и мејане да зовне попу — који због женидбе синовчеве није могао на свадби бити — и још неке своје пријатеље.

Анђелија га испрати до капије па се опет врати у конак да намешта.

Кад је била готова дође Живана те прегледа је ли све у своме реду.

— Е, ћери, све је добро. Иди сад те се и ти обуци и намести.

Око ручанице ето ти чича Стевана са попом и кметом. Њих Анђелија лепо дочека.

— Еда пријатеља? упита чича Стеван.

— Нема га још — рече Анђелија.

— А је л готов ручак?

— Готов је.

— Сад ће и он. 'Ајдемо попо, ’ајде Живко, ’ајдемо у конак.

Они одоше у конак а Анђелија у качару по ракију.

Служи она њима ракију — док тек викну Живана:

— Трчи, снајо, отвори капију: — ето ти оца!