Али кад се врати натраг -— опет се узе смешити. Шта ће — мора!... Ко би се смео накомрштити? Живана би је по сигурно питала шта јој је — па шта да каже?..

Прође дан. Пред вече она нешто бараташе по авлији. Зачу се коњски топот... Брже боље отрча она те отвори капију.

Сава скочи с коња. Она притрча те ухвати коња за дизгине. Стрептела је ко да ће чути најгоре гласове.

— Шта је, „браћа,“ — јесу ли здрави? — упита.

— Здрави су.

— Шта ради бабо?

— Здраво је.

— А нана?

— И она је здрава.

— А укућани?

— Сви су здрави и поздравили су те.

— Од Бога им здравље!.. А ’оће ли доћи које?

— Доћи ће ти и отац и мати.

— А кад?

— Па у недељу — зар не знаш кад је тата каз’о.

— Вала Богу само кад су здрави.

За вечером је Сава прич’о како су га лепо дочекали код пријатеља.

— Прија Смиљана, брате, — мани је! Кидисала једнако: ама једи пријатељу, ама пиј пријатељу!.. „ Па мало, мало, па пита за снају: како је, слуша ли?

— А шта вели онај матори — грди ли? — упита чича Стеван.

— А, много ти којешта говори! — рече Сава.

— Бога ми има и коме!... Док му само одем — направићу пачариз по качари!

— Богме и он теби то исто прети!

— Имаће посла док нашој качари науди! — рече Нинко поносито.

— А шта вели прија Смиљана? — упита Живана.