да ’оћу да је надгледам, да се, под старост, не вуче к’о гуја да себи воде довати...“

„Ала би то био живот; ала би то била сласт... Устанем из јутра, умијем се, очешљам, одем у кућу да видим има ли каква посла — па ако нема — ја узмем Мариног Филипа на руке па се с њиме играм. Он ми тепа: „тета, тета!... а ја га излупам по гојном телу, па га дам опет матери... Онда заређам те покупим перје кокошије по авлији — па у вајат те узмем рад... Пред вече се дигнем до Ике. Нана ме пита: „куд ћеш Анђо?“ „’Оћу до Ике.“ — Ноћу не спавамо! Ту ти је шала, ту ти је смеј... Грлимо се, љубимо; Ика се прави мушко, па к’о долази те проси мене. Стаја ми бајаги, мати, а Ика је пита: — „Је ли ти ово ћерка?“ — ”Јесте вала!“ — „Па кака је ово девојка — прави мушкобања?“ — „Такве су у мене ћери.“ — одговара Стаја. — „Да видим ја“ — вели несрећна Ика па ми тури руку у недра... Смеј до неба...“

— О Анђо! — викну је Живана.

Она се трже. Била је готово заборавила шта је; али кад угледа Живану дође себи.

— Чујем, мајко.

Иди-де, ћери, те донеси воде.

— Сад, мајко.

Узе судове па пође на бунар. Уз пут хтеде да настави започете мисли — али оне је оставише. Као да одоше у ведро небо... Она је пробала на силу:

„Па, онда, онда Ика... па, онда, Стаја... Ика тури руку у недра, па“...

Прекинут нит!... Не беше више ни оне сласти; не подилазаше је мравци кад те речи изговори. Брбљала их је к’о мало дете — кад проговара — па кад што научи...

Дође јој криво и тешко. У прсима к’о да јој лежаше нешто, што би требала да издува; обузе је к’о нека зловоља...