Анђелији залупа срце живо. Та ево доћи ће јој бабо и нана и... дал ће тетка?.. доћи ће и тетка сигурно... Па да их опет види, да их љуби у руку,. да им каже да се не брину јер је њој добро.

„О Боже, хвала ти!.. о Боже, хвала ти!“ — шапуташе она у себи.

Па по Сави поздравља по иљаду пута: и бабу, и нану, и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и децу — ама све...

Тога дана ишла је к’о у неком заносу. Мислила је само о својим укућанима.

„До сад је „браћа“ (Сава) већ стиг’о... Сад га нана једнако нуди да једе и пита: „па како моја Анђа; је ли здрава; јел се навикла?.. О моја мајко!.. Добро ми је, лепо ми је; пазе ме к’о да сам њихова, к’о да сам у њиховој кући одрасла... али мајко моја, нема твоје неге, твога милостивог ока, нема твога загрљаја, нема твоје науке!... Овде гледе како радим — али ме не уче ни чему...“

Па јој срце зажеле мајке. Пожеле да' још једаред буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти. Она је, истина, знала да је лудо од ње што то мисли, да то не може никад бити — али њој беше слатко мислити о том, и није се трудила да те мисли одагна од себе... Бегала је од укућана, тражила је посла у авлији —- само да би била сама.

„Сад бих знала живети — мишљаше она — сад бих се ја знала владати!.. Казала бих Ики: врати „паре“ лудо једна!... па бих с њом и Стајом само друговала. Никад се не би нас три растајале! Или би биле код моје или њихових кућа... А кад би ми ко лош’о да ме запроси — ја бих му казала: „иди ти подај твоје паре оној која ’оће да се удаје — ја нећу!...“ А кад би ми нана казала: „време је Анђо, рано, да се и ти удаш“, ја бих јој рекла: да ’оћу да останем у кући док су они живи;