у једном селу! Право да вам кажем: кад би ми била она овде — не бих ни помислила на свој „сент!“...

— Кад је ти тако ’валиш — говорићу им — рече

Стана.

— Кажи им, слободно, нека је просе — неће се кајати.

— А како ли је њен отац са стањем, јер мој отац тражи и добру девојку и добра пријатеља.

— Ко, зар чича Благоје Вукашиновић'?.. То је један — по један!

— А какве је она нарави? Знаш, и то се мора знати.

— Ама зар Ика!... Та ти не зна шта је то: наљутити се.... Она и јетрвица Марта к’о да су сестре!.. Помисли ти, болан, дирамо ја и Стаја њу — а она се само смеје, па нам тек по коју пришије — а ми да се поизврћемо од смеја.

— Е, кад је ти тако ’валиш — мора да је добра! — рече Стана.

— Ама к’о добар дан!

— Добро. Сутра ће и онако долазити моја мати овамо — па ћу јој казати.

— Кажи јој слободно: нека не тражи на другом месту. Могу проћи свет — али онаке не могу наћи!

— А је ли здрава; да нема какве валинке на њој?

— Ама кажем ти: к’о тресак!.... Ето и јетрвица Марта зна....

— Здрава је! — вели Марта.

— Е онда ће је тата испросити — не може валити!

— Дај боже! — рече Анђелија.

Разговор пређе ма друге ствари. Миленија је само подстицала ватру, а Марта је загонетала и причала разне приче страшне и смешне... Миленија се са свим ућутала.

— Што си се ти ућутала, дилберко?

— А... ништа!

— Како ништа?

— Ништа, не говори ми се! — рече Миленија