— Па показаће ми она.

— ’Оћу голубице.

— Ала у тебе, јетрвице, има лепих радова. Право ми кажи: је си ли ти оно сама радила? — упита је Марта.

— Јесам — одговори Анђелија.

— А ко те је научио?

— Снаје.

— Јеси л ти клечала и онај ћилим? — упита Стана.

— Јесам.

— И ја ћу почети. Даћеш ми да препочнем.

— Даћу.

— Имаш, вала, и појасева лепих. Не знам од куд ти онаки!

— Па, кажем ти, да сам све од снаје добила почетке.

— Тамо, код вас, лепше раде него код нас — рече Марта.

Анђелија поче хвалити своје место рођења. Не може а да не похвали Ику и Станију како су добре раденице — Нисам ја ништа! Да ти видиш само Икин рад, јетрвице! Ама к’о молован!... Нећеш ти у ње наћи кончића да није на свом месту!...

— Па, велиш, још је девојка?

— Моја другарица.

— Како би било да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу? — рече Стана.

— Ког Перу? — упита Анђелија.

— Мог брата... Била би ти бар близу.

— Молим те говори! — викну Анђелија... Очију ми мојих, нећете се преварити! Ето и јетрвица, Марта, зна је — знаш она крупна што је била самном у вајату.

— То ли је она? — упита Марта.

— Ја!

— Па, бога ми, добра прилика; не би се покајали — рече Марта.

— Како покајали!.. Оно је женско. Што очима види — то рукама створи! ... Ала би то било лепо: ја и Ика