— Што је вајде крити?... јесте! — рече Миленија. — А где?

— У оба ока и оба образа.

— А кад?

— Летос, на моби код нас. Играсмо, играсмо, а он ти мене повуче за руку. „Шта ћеш?“ — питам га ја. — „Оди — вели — да ти кажем нешто“... на ме повуче у присенак за твој вајат и — пољуби..

— А јеси ти њега? — упита Марта.

— Нисам.

— Вараш?

— Очију ми нисам!

— Добро, добро — не мораш се клети!... А право ми кажи, волиш ли га?

— Хм, хм!...

— Баш много?

— Све о њему мислим!.. Неку сам га ноћ и саснила...

— И бићеш његова!... Не бери ти бриге док је твојих снаја! Ми ћемо то све лепо удесити — па кад погледаш — а оно ти за Миланом!...

Миленија се замисли....

— ’Ајде да певамо! — рече Марта.

— ’Ајде вала!

— Де ти, јетрвице!

— Што ви најпре? — упита Анђелија.

— ’Ајд најпосле. Дед Стано! „Маглица се пољем повијала“...

И запеваше: