— Зар ћеш ти мене учити како се чорба гради?

— Та није Миљо, лудо, ја само велим....

— Шта велиш - а?.... Уклони — де се, јер ћу те кутлачом по звезди?

— Кога, јадна?

— Тебе! — викну Миљана, и приши још нешто што се не пише у књиге.

— Еја, тужна ти си!

Миљана заману кутлачом.

— Миљана, Петрија! Шта вам је бог с вама био!

Што сте полуделе, што не пијете ту ракију? викну Смиљана.

— Е бога ми! — рече Петрија, па докопа тикву.

У тај пар чича Илија рупи у кућу.

— Шта радите ви?

— Редујемо — одговори Смиљана.

— Само пожурите — рече и изађе.

Редаре се по једаред обредише па ућуташе....

Неке од жена стоје у авлији а неке се забиле у собу. Говоре жене, говоре, па намештају: како се Анђа „у срећан час родила,“ како ће — ако умедне — проживети, „к’о бубрег у лоју“.... „Еј боже!... да ли ми је да и ја моју тако удомим!...“ уздише јадна — а друга јој кроз сузе проговара: „еја, сејо моја!.. да ми је само жива, па да би отишла у најсиромашнији дом!....“ Девојке стале уз плот па само шапућу... Шта ли то, боже, шапућу?... Ко зна!.. не може један човек све знати!.... Деца се окупила око огуљена јунца па га загледају и узвикују: „Ајој г’ава!...“ „Нуто, нуто родови! „Ај, ево мени ноде!..“

Млада вођевина Анђелија беше у вајату. С њом су биле још две другарице, Илинка и Станија, и тетка Спасенија. Она беше спремна. Обукла је од свог одела само оно што је требала да обуче; остало ће јој се донети. На њој дуга, бела кошуља ишарана око врата и дуж