— Чујеш дилберче! — рече Марта — немој бити луда! Видиш, нас три знамо све, а оћеш да кријеш од јетрвице. Немој, јадна, тако! Не знаш ти да те може јетрвица заклонити неки пут — те још како!... Нас четири треба да смо једно: што једна зна — све да знају!...

— Тако треба! — рече Стана.

— Помисли, болан, да бих ја страдала једанпут да није било моје снаје Петре. Отишла ја Синђића кући на прело. Нико ме није видео кад сам отишла само Петра. Кад, на ђавола, мене наја потражи ноћу.... Сутра дан сва се накострешила — да ме сатре!.... „Где си ти била?“ — пита ме она. — „Спавала са мном у вајату“ рече Петра к’о да је бог научи. — „Е кад је тако — онда је друга ствар; а ја мислила да је била код Синђића са Савом!“ — „Није, вала, нано, сву ноћ је са мном спавала!“.... И да не би Петре па — зло....

— Тако је! — рече Стана.

— Па не треба, дилберче, да се љутиш на ме.

— Не љутим се ја — него ме стид! — рече Миленија.

— Чуда боже!... Стид!... А зар она није никад са момком стајала?

Миленија погледа у Анђелију. Она ману главом у знак одобравања....

Лепа девојчица беше Миленија. Протегљаста, црних очију и косице, румених обрашчића, још млечних усана иза којих провириваху ситни бели зуби

— Е, па кад је тако, — онда шта да кријем — ја стојим с Миланом!

— Право ми реци, кадивице, што ћу те питати — рече Стана.

— Оћу, вала!

— Је л’ те пољубио који пут?

Миленија обори очи и порумене к’о руменика.

— А?