— Шта ће радити? — спава — одговори Анђелија.

— А што си се тако дуго задржала — да га ниси будила? — упита Марта смејући се.

— Тражила сам рад! — одговори Анђелија поруменевши.

— Е, баш је тај рад!... Ви’ш ти њега како се он то завук’о!... Мора да је био на дну сандука!...

— Баш си ти јетрвице!...

— Шта сам ја?

— Није те стид, макар, пред голубицом!.... рече Анђелија прекорно.

— Бога ми баш!... Само некако и голубица тражи голуба! .. Миленија скочи па увати Марту за уста; Стана се смејаше од свег срца...

— Нећу те више дирати, нећу бога ми! — рече Марта.

— Ако ми још један пут рекнеш то — завадићемо се — рече Миленија пуштајући је.

— Нећу кад си така!... Па, најпосле, признала си и сама пред јетрвицом. Шта се сад, бајаги, стидиш?

— Опет ти?...

— А знам да ћеш јој све и сама причати.... Немој, немој устајати — нећу више! ’Оћу да приповедам.

— Е, дела!

— ’Оћете ли страшно или смешно? — упита Марта.

— Смешно! — викнуше све три.

— Добро. Седи јетрвице!

Анђелија седе.

— Био, тако, један човек, па им’о једног сина коме је било име Милан.... Не бој се, не бој се!.... па тај Милан заволио једну девојчицу, којој је било име Миленија....

Миленија скочи.

— Е нећу ни да причам више! — рече Марта.

— Боље немој: — побићемо се! — рече Миленија.