кад први преглавак изради, или, са осећајем ђачића кад прво слово напише.

Она је трчала и даље. Сваку не успремљену ствар у авлији успремила је. Онда је трчала редари у кућу па јој је постицала ватру или донела воде.

Сву је децу умила и очешљала. Она трчаху око ње к’о пилићи око квочке, а она им је давала: коме воћку, коме пољубац а коме осмејак. Сваком је име наденула као: голуб, лабуд, кадивица, девесиљка итд. па их је тим именом звала. Деца су је много заволила. А зар око деце треба много устајати и умиљавати се?.... Јок брате!.... Ти њима осмејак — они теби душу....

Око подне дође чича Стеван са кметом. Анђелија их дочека на капији, поклони им се и пољуби их у руку. Они одоше у конак а она у качару да ракије наточи.

Пошто је — клањајући — ушла и послужила најпре свекра па онда кмета — чича Стеван рече:

— Иди де, дијете, види што год ручка.

Она се поклони и уступаше корак по корак у назад, клањајући, док на врата не изађе; ни пошто није смела њима задњи део окренути — јер то је не уљудно.

Кмет рече:

— Добра ти сна!

— Добра.

— Уме и да се влада, и да услужи, и — шта оћеш.

— А од каке је вамилије — и не умела! — рече чича Стеван.

— Ја, знам Илију. Ноћио сам једну ноћ код њега кад идох у Митровицу. Честит човек!

— Ко, зар пријатељ Илија?... — Оно ти нема под небом!

— И нема! — рече кмет....

Они продужише разговор о чича Илији.

А Анђелија се са редаром стараше за ручак...