VIII.
Анђелија отпоче радити. Полила је свекру, убрисала га, очешљала и наслужила му ракију, онда га је испратила, јер чича Стеван оде до суднице.
Живана викну.
— Чујем, мајко!
— Ћери моја, сад ћеш се ти бринути и о конаку. Тамо мора бити успремљено и намештено за госте.
Анђелија оде у свој вајат те изнесе неколико шареница па оде у конак.
Тамо поли и почисти па шареницама застре кревете и клупе. О прозоре повеша неколико кита босиљка да мирише. Ствари у конаку разредила је тако лепо, да би сметала једна кад би на другом месту била.
Живана дође за њом у конак. Зарадова се старица, кад виде Анђелину уредбу.
— Тако, ћери, сад ми се допада! — рече она.
Анђелији срце препуно. Она је трчала од ствари до ствари к’о челица од цветка до цветка. Сам рад даваше јој уживања а похвала Живанина дизаше је у небеса. Осећаје њене мог’о би сравнити са осећајем девојчице
